KUMITE
Neko me je jednom pitao kako to izgleda…
Oči u oči sa neprijateljem…
Prvo – ritualni pozdrav…
Onda – počinje….
Gledamo se…sa fokusom uperenim u predeo između
obrva…ali obuhvatajući pogledom kompletno sve…Srce…nema srca….
Misli…? Treba umiriti um.
Glatka površina jezera…mesec se ogleda.
Nema misli.
Tu sam, a nisam tu.
To nešto ide kroz mene. Nije JA i ne pripada meni.
Kreće! Ne stigne ni misao..a već –
blok…pa kontra napad….solarna čakra….lice se samo malo iskrivilo, tek malkice
ulubljeno bolom…nije se dobro stegao, stomak je bio premek…Misao! Skupo me je
koštala…mavaši skoro u vrat….
Znoj…I dah….
A onda – KIAIIIIIIII!!!!!!
Moj? Njegov? Niko više ni ne zna….
Vreme je stalo poput frozen spell-a u igricama sa
magijom…
Samo jedan kosi šuto u vratnu žilu….zateturao
se trenutak, celu večnost….i ako kada se urušava soliter od temelja počinje
da pada teško…
Oči u oči sa neprijateljem…
Ritualni pozdrav.
Te oči – to nisu njegove oči!
To lice – to nije njegovo lice, ni usne, ni veđe….
To sam ja.
To sam JA.
